Сећање бившег ђака
Поштовани,
Као бивши ученик ваше школе са посебним задовољством сам прегледао садржај презентације на Интернету. Драго ми је видети нешто што ме подсећа на младост и осам незаборавних година. Зиста сам поносан на то што сам завршио баш ову основну школу, која је и у то време словила као једна од најбољих, а вероватно је и била најбоља. Сигуран сам да је она то и данас. Мислим да нам је тада једина конкуренција била ОШ "Вожд Карађорђе". Знање, а пре свега радне навике које сам стекао од мојих учитеља и наставника користили су ми много у каснијем животу. Као и сваки ђак сећам се моје учитељице Анђелке Ђорђевић (преминула је пре неколико година у деведесет и некој години живота), мојих разредних старешина: Божидара Ђорђевића ("Божа мазало"), наставника ликовног васпитања (у 5. разреду) и Христине Мировић, наставнице историје (у 6-8. разреда), али и наставнице математике Југословенке Гранжан, и пре свих Станоја Перића, наставника српског језика. Станоје Перић је можда по данашњим мерилима био груб (волео је да ђаке, додуше само дечаке, повуче за уво, па и лупи који шамар ако су недисциплиновани) али је у суштини безгранично волео децу и свим срцем и душом се борио да од нас постану вредни, часни и поштени људи. Уживао је невероватан углед и безусловни ауторитет код свих и ђака а богами и наставника. Ако си мислио да неки наставника неће да те пита или да "има нешто против тебе", само се пожали Перићу (иако ти није разредни старешина). Буди сигуран да ћеш бити питан и да ће те питати само оно што си му рекао да знаш, али тешко теби ако не будеш знао. Био је и изванредан наставник. Од њега сам научио шта је анализа лектире. Када сам пошао у гимназију "Светозар Марковић" анализирање лектире, бар у почетку знали су добро само "његови" ђаци. Та вештина да спознајеш суштину, да сам раздвојиш битно од небитног, да спознаш црте људског карактера, да препознаш оно што не пише директно, помогло ми је а и данас помаже у животу.
Сећам се и ове сцене где је глави "лик" наставник Перић. Зима је, снег пао и ђаци се грудвају на великом одмору. Нико од наставника није сигуран да га једна од стотина грудви неће, као "случајно" погодити и сви избегавају да прођу двориштем у то време, посебно наставнице. Наилази наставник Перић. Одједном примећујеш како грудве полако престају да лете, чујеш шапутање ђака "Перић, Перић". Од улице Боре Прице наступа он, онако висок, насмешен, бркат и у целом дворишту "чује се" прво тишина а затим - "добар дан", "добар дан, друже наставниче" и отпоздрав пријатног баритона - "добар дан срцићи". Чим он прође граја и грудвање се настваља до звона.
Нисам вам ово испричао да би и ви "ћушкали" ђаке (друга су времена данас) већ да подсетим на неке људе који су ову школу задужили и помогли многима да постану добри и образовани људи.
Заборавио сам још нешто рећи. Можда би требало истаћи, на вашој презентацији, да је ОШ "Марашал Тито", тамо негде 1967-8. године, као један од првих у Србији, а сигурно прва у Нишу, увела тзв. кабинетску наставу. У то време је то био савремени, модеран начин рада. Уопште, у позитивним смислу, школа је предњачила у новинама.
Иначе, основну школу "Радоје Домановић", у то време се звала "Маршал Тито", похађао сам од 1961. до 1969. године. Био сам солидан ђак, углавном одличан, а у петом и седмом разреду врло добар. Становао сам у комшилуку, у улици у којој је и основна школа (Боре Прице, сада Соколска), тако да сам се и после школе играо са друштвом и школском дворишту. Касније сам завршио гимназију "Светозар Марковић" а потом и Војну академију Копнене војске у Београду као један од најбољих питомаца (трећи по рангу у класи). И све друге војне школе завршио сам са одличним успехом и увек био међу прва три рангирана "ђака". Радни век сам провео на дужностима у Војној полицији, од командира вода до начелника Војне полиције целе Војске. Био сам и наставник (доцент) на Војној академији за предмете Оператика и Безбедносно обезбеђење. Сада сам у пензији али радим у једном предузећу које се бави пословима безбедности и заштите.
Од када сам постао официр ретко сам свраћао у Ниш. Најчешће једном до два пута годишње да обиђем родитеље. На жалост они нису више међу живима и ја још ређе долазим. Ипак, увек се са сетом али и осећањем нечег лепог и пријатног сетим моје основне школе и добрих настваника који су од нас правили људе.
Опростите на овом, помало емотивном писму, али баш ми је било драго видети "моју" основну школу на Интернету па сам пожелео да радост поделим са вама.
Свим настваницима и другом особљу желим успешан рад, лепо памћење ваших ђака и наравно да и даље будете најбоља основна школа у Нишу и Србији.
С поштовањем,
Драгољуб Јевђовић (пуковник у пензији)
Нови Београд
Моја школа